Ponekad čovek mora da se povuče iz borbe. Povremeno skrenete sa puta, a da toga niste ni svesni. Želite biti srećni, nasmejani, ponajviše uživati u životu, udisati ga punim plućima sa osmehom na licu, ali neki vrtlog nasrne na vas, povuče vas, i džabe se ne borite s njim, džabe se prepuštate u nadi da ćete se izvući on vas vuče na dno, sve više i jače. Potom vas izbaci na obalu, zračak sunca da vam nadu, ali jedino što dolazi je prokleta hladnoća i pljusak koji se sruči na vas, besni urlik neba i gromovi samo gledaju kako će vas povrediti.
Ljubav. Šta je uopšte ljubav? Od umora nekada zaboravimo šta znači voleti. Smisao te reči nestane među glasnim gromovima na razbesnelom nebu. Nestane nežnost, pojavi se bol. Nada da će doći ljubav koja leči počne da nestaje među izgovorenim lažima koje vetar raznosi poput zlatnog jesenjeg lišća, lagano prosipajući ga svuda.
Izgubljena uloga. Priča koja se čini da već odavno nije vaša. Šetate na ulici usamljeni, po kiši, tražeći mrvu pažnje, mrvu nežnosti. Daleko od dodira za kojima čeznete. I gubi vam se smisao sutrašnjeg dana, umorni ste od bobre, sve što želite je samo prepustiti se reci života i smireno ploviti po njoj, držeći nekoga za ruke, da znate da niste sami kada nadođu brze vode i virovi.
I onda klonete glavom na jastuk natopljen onim tužnim suzama koje ste noćima lili. Shvatite da ste sami, i umorni od borbe… Utonete u san da opustite svoje izmoreno srce, i istrošenu dušu. Kažu nada poslednja umire, i onda svakim danom iznova, naslanjate se na staru baštensku ogradu i očekujete korake sreće. Zvuk koji će učiniti da vam ponovo zaigra srce, jer vi ste već umorni i samo to i možete: Čekati. A jedino što dolazi je prijatan vetar, i jesenji miris davno opalog lišća…
“Od umora nekada zaboravimo šta znači voleti.“ Lepo si ovo rekla…
Eh, iluzijo…
Nisi ni svesna koliko je lepo osećati bol u srcu zbog ljubavi…
Pomisli na sve one koji nikad nisu voleli, i one koje nikad niko nije voleo…
Znam ja to, Anam-če…
Ovo ti samo onako neki žnj tekst
Po nekad se zaista umorimo od svega.
Ali se nikada ne predajemo.
Svako ima pravo na svoj predah. a onda ponovo u život, nemamo izbora!
Poslala sam ti poruku sa gomilom grešaka na fb.
Dobro, Neno da si javila, izgleda je fb ubacio poruku među „ostale“ pa mi nije došla u onu glavnu poštu… Ne bih ni primetila
sad ću da pogledam… 
Svima se to dešava s vremena na vreme…pauza od ljubavi u kojoj čak mislimo da više i ne osećamo…sve dok nam neke vragolaste oči ne pokrenu lavinu osećaja.
mmm, kako lepe plave oči… nekada sam baš volela oči te boje…
Kakve očiiiii *_____*
Aha, okice lepe
I meni dosta bura…
svima nama bude nekad dosta….
I najmocnije vojskovodje su morale ponekad da zastanu, odmore i prikupe znagu za sledece bitke…to je ciklus zivota. Volimo, ne volimo, zelimo, odbacimo kad nas prodje zelja, placemo, smejemo se – sto pre prihvatis nemire u sebi, pronacices mir.
Moj savet: kad se tako osecas, uzivaj u sebi. Sigurna sam da svaka zena u sebi ima neki nacin da uziva u sebi…ne verujem da smo mi komplikovana bica. Samo volimo da komplikujemo stvari;)
Dobro jutro, ovo iznad nas je Dobra Vila
Sviđa mi se kako si ovo rekla: ne verujem da smo mi komplikovana bica. Samo volimo da komplikujemo stvari
Ne skreci sa puta, nego glavom kroz zid!
ih, ih, poznato mi to
Ostavila sam komentar i on nestade!!!! Pih!
))
Divo si ovo rekla. Taj prokleti umor, kada me savlada, ne znam šta ću sa sobom.
Blog ti je jako lep. Pokušaću sa ti ostavim sliku koju sam ti namenila.
Roksiiiii, nađoh sliku, bila je u nepoželjnim komentarima, ne znam zašto, verovatno je do slike…
Divna je
Ovo je treći put da pišem komentar i neće da mi objavi. Pokušala sam da pestujem sliku koju sam ti namenila, a ti je ne vidiš na mom blogu. Možda ona pravi problem, sada sam već ljuta. Ništa, probaću da pustim komentar bez slike.
Jako mi se dopada izgled tvog bloga. 
))
Jako dobro si ovo napisala. Kada me ophrva umor, ni sama ne znam šta ću sa sobom.
E, Roksi, i mene nekad zeza ostavljanje komentara…
Nemoj se nervirati zbog slike, a da probas samo njen link iskopirati ,bez da je ubacujes?
Hvala
I hvala
zamor materjala…
mhm
nocas sam se setila tebe.znas kako? stajala sam pored prozora,odsutna i pomislih,ujutru kad otvorim blog niko to nece opisati bolje od muckosa,to moje stajanje celonocno.i bila sam upravu!nocas sam pisala i brisala,cepala…i na kraju sacuvala deo.sad ces da vidis na sta sam mislila.inace,brbljam i nikako da kazem da su ti zadnji postovi koje sam tek sad videla mnogo dobri,bolji od svih proslih.
Hehe, k1ssyfac3, falila si mi vec tu
počela sam da se brinem već
Hvala,
evo cekam… da vidim na sta si mislila…
a jesam a?e bas mi je drago
bez brige,necu ja nigde,nazalost 
Dobro je znati
Mada mi je zao zbog onog „nazalost“
Kao da sam konačno dobila objašnjenje i beskrajno sam zahvalna, jednostavno kao da vidim sebe i sada znam koji je to umor, a dobro je znati, najbolje. Posebno: „Ponekad čovek mora da se povuče iz borbe.“
Drago mi što sam bila od pomoći, ali žao mi zbog umora…
Nekada je stvarno potrebno povući se.
Nekada dajemo previše za ništa…
Borba postane uzaludna
Umorna sam,moram da spavam…ovih dana je haos kod mene.
Ali tu sam kroz nedelju dana,biću kao oprana pervolom
A šta je s tobom?
ahah
luda si
Ajde osveži se lepo
Sa mnom, ništa, to samo onako
Obično kad mislimo da ne možemo dalje, desi se nešto lijepo i onda ponovo život ima smisao i vrati nam vjeru u ljubav.
Obično zaista bude tako =)