inspired by biljanak & sanjarenja
Nizala je reč za reč. Poput biserne ogrlice ređala je slatka slova ljubavi. Obećanjima je krasila dan. Mnoge je ispunjavala, neke nije umela. Mislila je da je ljubav kiša toplih reči. Umela je vešto da oslika ljubav svojim usnama. Njen glas davao je prividnim osećanjima neprocenjivu vrednost. Bila je pravi umetnik u opisivanju emocija. Poput slikara bojila je zvuk u najlepše boje duge. A ispod sjajne haljine govora, krila se prazna duša koja nije bila svesna toga da ne zna šta je ljubav. A on, on je samo upijao svaki medni zvuk sa njenih usana, potom bi ga pogodila njena zapravo hladna duša, pa bi popio lek koji bi mu pružila i sve se tako vrtelo u krug kao što voda prirodom kruži.
Bio je neko ko vapi za nežnošću. Večiti romantičar u telu zgodnog, snažnog muškarca. Čitav njegov lik bio je divan balans sigurnoti i nežnosti koji bi svaka devojka poželela. Pružao joj je sve što mu je trebalo. Predivne znakove pažnje, budio je strasti, voleo ju je čitavom dušom. Hranio ju je ljubavlju iz dana u dan. Sve više i sve slađe. Hteo je da se stopi sa njenom dušom, ali ona je nesvesno bežala od toga. Često nije primećivala da mu nanosi bol. Kada bi ugledala njegov tužan pogled sa lažnim osmehom na licu davala bi mu svoju slatkorečivu terapiju u pratnji svog očaravajućeg toplog pogleda. U tenu bi sve zaboravio shvativši da ga ona voli. Jer samo neko ko iskreno voli može tako nežno da govori. Verovao je u to.
Vremenom ga je njen način iskazivanja ljubavi udaljavao od nje… Postao je hladiniji, nije je više preplavljivao pažnjom, nije već imao iz čega, njegove baterije natopljenje osećanjima su se praznile, samo jer nije imao ko da ih puni. Sve što je imao sa umetnicom reči, vremenom je nestajalo, pucalo, dok nije puklo. Onda se u njegov život pojavila druga duša, koja ga je vodilo po plažama osmeha. Osoba koja mu je dolivala u čašu vino prave ljubavi. Okružila su ga prijatna ćutanja pod zvezdama. Dugi šašavi razgovori. Sigurnost, nežnost, razumevanje… Stajao je čvrsto na zemlji,a ipak imao osećaj da je visoko na mekim oblacima.
Konačno je u toj novoj duši našao poglede prepune ljubavi, vatru i pripadanje u svakom trenutku. I kada nisu bili zajedno, osećali su prisutnost onog drugog. Mogli su osećati kada nešto nije u redu i u trenu kada nisu bili zajedno, a kamoli kada su bili u istoj prostoriji. Čitali su jedno drugom srce i dušu. Bila je to ona ljubav koja mu je bila potrebna, bez suvišnih reči, nisu se držali rukama već dušom, a taj stisak je bio neraskidiv.
Umetnica reči shvatila je šta je ljubav tek kada je izgubila njegovu. Videla je koliko joj nedostaje ta pažnja, njegov dodir srcem, tihi treptaji duše, i ono „volim te“ iz njegovog sjaja u očima. Bilo je suviše kasno voleti ga onako kako zaslužuje, onako kako je i on nju voleo, ali je i nju negde čekao neko kome bi mogla biti bolja u ljubavi. Naučila je istinski voleti!
Nije lako naučiti školu ljubavi, padnemo mnogo puta na ispitima dok je ne savladamo. Posebno mi se dopada: „nisu se držali rukama već dušom, a taj stisak je bio neraskidiv.“
Teška je to škola, ali bojim se da je neki nikada ne nauče…
Da, ipak je to stisak koji je oličenje ljubavi… Dodir duše…
A neko nikad ne nauči. Znaš li?
Znam, znam, baš to odgovorih sanjarenji… Tužno, ali istinito…
PERFEKTNO!
Hvala, Marco =)
Reči mogu da budu lepe, čarobne. Ali nikad dovoljne.
Nikada nisu dovoljne, neki to nažalost ne znaju dok ne nauče ili do kraja života što je gore…
Hm… igraš se ti sa likovima, m?
Šta je pesnik hteo da kaže? Gospon Šuky, pojasni mi pitanje tvoje, ako bi bilo ljubazan
Ajde pokušaj da opišeš stvarnog čoveka…
Zamisli ga kako menja gumu, koja je upravo pukla, na svojim razdrndanim kolima sa kojim ste pošli na neku svadbu. Sav umazan i isprljan psuje ceo svet i iskaljuje svoj bes na tebi zbog toga što si toliko želela da odeš na tu svadbu… Gledaš ga onako kako brunda nešto sebi u bradu a ti ga neizmerno voliš i pored svega toga…
ahaha
Igram se Šuky, igram se
Na vreloj cesti, upekloj o toplog letnjeg sunca, stoji krupan čovek, crn od ulja, miriše na benzin. Lepo, svečano odelo mu je pocepano i usprljano. Agresivno viče, urla na ženu, ona jadna istraumirana
pocinje da place, on još jače krene da urla i psuje, besno udara krntiju od auta, raskrvario i ruku… A žena se misli, -u koga li sam se ja zaljubila- izuva cipele i odlazi koračajući bosa po vrućoj cesti…
Ma je li baš… Tamo negde mora biti neki kome ne pucaju gume… Potrudi se malo više, pa pokušaj da nađeš ljubavi i u takvoj situaciji. Najlakše je okenuti leđa.
Šuky, malo je previše agresivan lik, samo se uplašila da ne strada ona posle auta…
Ljubav ne gleda na gume koje pucaju, niti na kola uopšte….
Ajde ovako.
Na vreloj cesti, upekloj o toplog letnjeg sunca, stoji krupan čovek, crn od ulja, miriše na benzin. Lepo, svečano odelo mu je pocepano i isprljano. Agresivno viče, urla na ženu. Ona mu prilazi, grli ga onako prljavog s leđa, stane na prste, uzdigne se i šapne mu na uvce: „Dragi, opusti se, zaboravimo na tu glupu svadbu, lep je letnji dan, a tu je u blizini i potok, dođi da se opustimo i posvetimo sebi. Biće to lepo odmaranje na ovom vrućem danu“
Veoma lepa priča.
Hvala, Iluzijo
„Okružila su ga prijatna ćutanja pod zvezdama. Dugi šašavi razgovori. Sigurnost, nežnost, razumevanje… Stajao je čvrsto na zemlji,a ipak imao osećaj da je visoko na mekim oblacima.“ Predivno ti je ovo. Baš sam se pronašla, dok sam još u toj fazi
Neka samo potraje ta faza
Sjajno!
Hvala, casper-če =)