Reč. Nije ništa više od skupa slova. Zvuk koji lebdi u vazduhu nestajući u istom. Ako nije zapisana, bledi u svom postojanju, brže nego što bledi na papiru. Može biti slatka, jednako koliko i gorka.  Sama po sebi reč nema smisao. Osećanja su ta koja reči daju formu i oblik postojanja. Bez njih reč bi bila bezlična zvučna masa koja se gubi u veličini zemaljskog prostora. Emociju koju ulijemo u reč gradi uspomene. Emocija je ona koja živi u nama, koja ispunjava slike naših šarolikih života. Jedna ista reč može da bude laž isto koliko i istina. Smisao joj daje osećanje s kojim tu reč izgovaramo ili zapisujemo. Što će reći, reči nemaju vrednost ako na njih gledamo kao na slova koja nam kližu niz usne, već postojanje dobijaju kada ih posmatramo kao zvuk koji dolazi iz naše duše, začet negde duboko u srcu.
Ne voli se rečima, voli se srcem. Jer „volim te“ kao izgovorena reč može da bude i laž i istina. Ljubav je kada u hladnoj zimskoj noći, pred spavanje sa voljenim, vreme u vašem zagrljaju se uspori, svaki šum nestaje, počnete nesvesno da dišete u ritmu, spokojno, i bit srca utiskuje najlepše emocije u vašu krv, koja prostirući se kroz celo telo proizvodi onu milu toplinu od koje se duša topi. Voliš kada osetiš da osmeh tvog voljenog dodiruje tvoje srce i čini ga da kucne malo brže i taj osećaj ti prođe po celoj koži i preplavi te radost. Kada kažeš „volim te“ osećaš da je ta osoba ispunila celo tvoje biće svojom esencijom. Lebdiš, i znaš da meku lakoću dobijaš od nje i dok ne znaš zašto baš tu osobu voliš sve što te obuzima je snaga sigurnosti obučena u osećaj ispunjenosti i sreće.
Svaka reč krije boju kojom se slika po platnu našeg života. I svaka reč krije neki osećaj. Emociju koja nas diže u nebesa ili vuče na dno. I hoće li uspomena biti srećna ili setna zavisi od osećanja koja je zašivena za primljenu i pruženu reč.